Више од два месеца у нашој, као и у многим другим школама у Србији, настава се не одвија. До нас наставника, најчешће из медија, долазе различити гласови, од подршке до неодобравања и осуде. У циљу што комплекснијег разумевања разлога због чега смо у обустави, осећамо потребу да се обратимо јавности.
Прво полугодиште ове школске године прекинуто је нагло 23. децембра, по налогу Владе, а уз образложење Министарства просвете да је безбедност учесника образовно-васпитног процеса угрожена због штрајка, обуставе рада и блокада. Ту одлуку сазнали смо из медија што је постало пракса у "комуникацији" између нашег ресорног министарства и школа. Пребацивање лоптице одговорности на наставнике и ученике такође је поступак класичне замене теза, јер се не говори о узроцима обуставе наставе као и ширим друштвеним догађањима и амбијенту који креира већи број догађаја. Пошто се питање безбедности у школама у току јануара није променило, а до конструктивног дијалога између наставника и Министарства у току јануара није дошло (насупрот томе, потписан је компромитујући ПКУ), наставници ступају у обуставу рада, подржавајући захтеве студената везане за рад институција. У томе је и наш апел. Дуги низ година просветни радници управо траже приљежнији и ефикаснији рад институција које припадају просветном систему, а који укључује мишљење наставника као актера на терену. Уместо сарадње на сваком кораку нас чека претња, наредба за извршење наглог прекида полугодишта, школске године (после "Рибникара"), прихватање и примена нових стандарда (који се супротно одлуци о четворогодишњем усавршавању претходних стандарда нагло мењају), налози за извршење послова који не припадају нашим решењима о радној недељи (попут снимања часова за РТС платформу за учење помоћу наших приватних ресурса и без икакве подршке и претходне обуке), одлуке о прековременом раду у току пандемије, додају нам се нови административни намети без смерница, захтева се ревидирање градива без стручних упутстава, додавање "недеља солидарности". Низ наших активности које су невидљиве: организације, прегледања и дежурања на такмичењима обично викендима, рад са ученицима страним држављанима који изискује посебан вид индивидуализације и вештина наставника, спровођење завршних и пријемних испита ... није покривено никаквом надокнадом. Колико заправо траје наша четрдесеточасовна недеља?
Наравно, све претходно догађа се без консултација са нама и без подршке, како психолошке тако и финансијске. И у овом случају, сарадња није била опција за наше Министарство. Упућене су нам крајње репресивне мере, удара се на егзистенцијални моменат наставника који су такође само људи који издржавају своје породице. Плата нам је смањена по "моделу импровизације" критеријума јер је свака Школска управа у претходном периоду различито обрачунавала износ плата.
Континуирана деградација нашег положаја у друштву, угрожена безбедност и наше незадовољство једносмерним, искључиво наредбодавним радом просветних институција, као и потреба за променом такве парадигме, навела нас је да упутимо Захтев Школској управи Крагујевац да нам одговори на кључна питања о томе шта је учинила по питању безбедности у школама, да пошаље предлоге за побољшање безбедности и то у складу са конкретним, актуелним и реалним стањем у школама у овом тренутку, и на концу, да нам одговори по којим је критеријумима обрачунала умањена примања наставницима и стручним сарадницима. Истовремено је овај наш захтев и позив на сарадњу са институцијом која је законски обавезана да пружа оперативну помоћ школама.
Наш циљ није нарушавање образовног процеса, већ заштита права ученика, наставника и целокупне школске, образовне заједнице. Разумемо да ова ситуација изазива неизвесност и забринутост код родитеља и ученика, али верујемо да је дијалог кључ за решавање проблема.